Hronologija

HRONOLOŠKE ODREDNICE




1934-1940 Rano detinjstvo

Ljubomir Popović – u umetničkom svetu poznatiji kao Ljuba, rođen je 14. oktobra 1934. godine, u Tuzli (Kraljevina Jugoslavija), od majke Spasenije iz svešteničke porodice i oca Alekse, imućnog trgovca koji je posedovao imanje sa krčmom i dućanom, na drumu između Tuzle i Zvornika. Nekoliko dana pred Ljubino rođenje, ubijen je u Marseljskom atentatu kralj Aleksandar I Karađorđević. Ljuba je često pominjao da je njegov dolazak na svet bio obeležen crnom zastavom na kući i da je majka, zbog pretrpljene traume, imala izuzetno težak porođaj. Posebno je naglašavao i činjenicu da se “rodio naopačke“. U znak zahvalnosti prema ženi koja je pomogla oko porođaja, roditelji su udovoljili njenoj želji da se dečak nazove Ljubomir, a ne imenom svog dede po ocu, kako je nalagala srpska tradicija.
Ljuba je rastao kao voljeno, ali povučeno i plašljivo dete. Prva sećanja vezana su za igre sa očevim slugom Stevom – koji je za njega vadio rakove iz obližnjeg potoka, za jezive priče o hajducima, za mali grob u dnu bašte u kojem je počivalo telo jednog rano preminulog deteta njegovih roditelja… Snažan utisak na njega je ostavio i događaj vezan za prvi broj Politikinog zabavnika. Otac Aleksa bio je pretplaćen na Politiku, koju je šofer autobusa na relaciji Beograd-Tuzla, ne zaustavljajući se, izbacivao svakodnevno kroz prozor vozila. Tako je, jednog dana, pravo pred Ljubu, sleteo časopis sa slikama u boji namenjen dečjem uzrastu. Može se reći da se tog trenutka pred Ljubom otvorio put u novi univerzum, iz kojeg više nikada neće hteti da izađe.

Ljuba u naručju majke, 1935
Ljuba (levo) sa svojim rođakom, 1938-1939

1941- 1952 Školovanje u Valjevu

Neposredno pred početak Drugog svetskog rata porodica se seli u Valjevo, izbegavši na taj načan pokolje koje su, nad srpskim stanovništvom, počinile pronacistički i autonomaški orjentisane muslimanske borbene formacije. Tom prilikom postradao je veliki broj Ljubinih rođaka s majčine strane a svi tragovi njihovog postajanja (kuće, grobovi, dokumenta…) uništeni su. Za vreme Okupacije, Ljuba završava četiri razreda osnovne škole. Nastava se odvija u improvizovanoj učionici, u jednoj kafani. U udobnu građansku kuću Popovića useljavaju se nemački oficiri, ostavljajući vlasnicima, za sve njihove potrebe, samo kuhinju. Porodica nikad neće dočekati da uživa u blagodatima sopstvenog doma, pošto će se, po odlasku nemačkih oficira, u kuću useliti predstavnici komunističke vlasti. Valjevski period obeležen je druženjem i igrama sa vršnjacima, sportskim aktivnostima među kojima fudbal zauzima posebno mesto, ulaskom u svet avanturističkih romana i nagoveštajima crtačkog dara. Skoro sve svoje slobodno vreme Ljuba provodi u tzv. zečinjaku, omanjoj šupi koja ocu Aleksi služi za sušenje mesa a njegovom potomku za gajenje zečeva, čitanje i crtanje. Prvi crteži su u formi stripova, sa tematikom inspirisanom pročitanim romanima. Kao učenik gimnazije – koja se u ono vreme sastojala iz četiri niža i četiri viša razreda, Ljuba počinje da se ističe u pisanju i slikanju. Na jednom konkursu za literarni prikaz filma odnosi prvu nagradu, ostavljajući iza sebe Živojina Pavlovića, budućeg filmskog reditelja i intimnog prijatelja. Za potrebe jednog lokalnog bioskopa izrađuje reklamne panoe velikog formata, zahvaljujući kojima stiče i svoje prve honorare. Istovremeno počinje da radi i kao pomoćnik kino-operatera u projekcionoj kabini bioskopa. Na taj način rađa se strasna privrženost sedmoj umetnosti, koja će trajati do kraja Ljubinog života.
1951, Fudbalski tim srednjoškolaca, Ljuba prvi s leva u gornjem redu

1953-1957 Beograd, Akademija primenjenih umetnosti

Završivši gimnaziju sa odličnim uspehom, Ljuba se suočava sa činjenicom da je nastavak školovanja na Univerzitetu u Beogradu za njega praktično nemoguć. Porodica, ako se izuzme dečji dodatak, ne raspolaže gotovo nikakvim prihodima: otac Aleksa, koji je tokom ratnih godina izgubio sve što je imao, postao je bezvoljan i inertan, bez ikakve poslovne inicijative. Ono malo novca što je Ljuba uspevao da zaradi, u suštini nije ništa menjalo. Potpuno neočekivano, direktor bioskopa Sindikat Voja Glušac, dolazi na ideju da, uz skromnu novčanu naknadu, uposli Ljubu u Beogradu, kao selektora i dobavljača filmova za valjevske bioskope. Paralelno, Ljuba bi studirao na Akademiji primenjenih umetnosti i usavršavao se na planu dekorativnog slikarstva. Ideju podržava i Ljubin profesor likovnog vaspitanja iz gimnazije, Bogdan Bakić, koji ga sa pismenom preporukom šalje pravo kod rektora Akademije, Branka Šotre. Iako je bio toplo primljen, Ljuba iz rektorovog kabineta izlazi razočaran: prijemni ispiti su već završeni. Da mu ne bi propala cela školska godina, Ljuba se upisuje na Istoriju umetnosti i, istovremeno, na kurseve crtanja u Šumatovačkoj ulici. Tako se u biblioteci fakulteta po prvi put susreće sa reprodukcijama u boji najpoznatijih dela iz slikarske umetnosti. Na časovima u Šumatovačkoj počinje da savladava osnove crtanja po modelu i otkriva realnost nagog ljudskog tela. Istovremeno, sklapa čvrsta prijateljstva sa nekoliko budućih studenata Likovne akademije. U jesen 1953. godine, Ljuba se, nakon uspešno položenog prijemnog ispita, upisuje na Akademiju primenjenih umetnosti, odsek dekorativnog slikarstva. U početku, pažljivo sluša uputstva profesora i udovoljava svim njihovim zahtevima, ali, kako vreme prolazi, akademska pravila crtanja i slikanja sve mu teže padaju. Razumevanje forme i njeno prenošenje na hartiju sa preciznošću geometra nisu u skladu sa slikarskom vokacijom koja u njemu počinje da se budi. On želi da prodre dalje od fizičke pojavnosti i da to što pulsira iza propusti kroz filter sopstvenog senzibiliteta. Po ugledu na kolege sa Likovne akademije uvodi u svoju klasu praksu crtanja aktova u prirodnoj veličini kao i veće slobode u upotrebi uljane boje. Njegov individualizam profesorima se sve manje dopada, ali Ljuba, sad već organski vezan za svoje umetničko opredeljenje a, osim toga, i tvrdoglav po prirodi, nije spreman ni na najmanji ustupak. Tačka razdora biće dostignuta na početku četvrte godine studija, kad je Ljuba zvanično zamoljen da napusti akademiju. Na pomolu su teški dani.
Prva godina Akademije primenjenih umetnosti, 1954-1955
Ljubini radovi sa Akademije primenjenih umetnosti, 1955
Ljuba ispred Akademije primenjenih umetnosti, 1956
Ljuba sa kolegama (Miki, Rudić, Martinović) ispred studija akta na velikim formatima papira

1957-1959 Beograd, Akademija likovnih umetnosti

Neposredno nakon odluke o izbacivanju sa Primenjene akademije, Ljubi se, po drugi put u njegovoj slikarskoj karijeri, osmehnula sreća. Profesor Ivan Tabaković, koji je cenio njegov rad i nije se slagao sa predloženom sankcijom, preporučuje ga kolegi sa Likovne akademije, Marku Čelebonoviću, koji ga prima u svoju klasu – direktno na četvrtu godinu. Ovaj vrsni pedagog podržava Ljubu u traganju za sopstvenim slikarskim izrazom, ograničavajući svoje intervencije na samo pokoji prijateljski savet. U to vreme Ljuba već poseduje sasvim pristojan atelje, koji je pronašao prethodne godine i adaptirao uz pomoć prijatelja i kolega, Nikole Rudića i Miše Martinovića. To je prostrana, šestougaona kupola, podignuta na vrhu jedne višespratnice u Zagrebačkoj ulici, sa pogledom na nebo i na Savu. Kroz pet uzanih, vertikalnih prozora, u tminu ateljea prodiru snopovi žućkaste svetlosti i stvaraju čudnovate igre senki. Mnoge slike nastale između 1957. i 1959. godine nose u nazivu podsećanja na taj atelje: Fantomi tavana (1958), Akt tavana (1958), Zelena slika tavana (1959) i sl. Na platnima iz tog perioda dominira ljudska figura, često izbrisanog lica, nepokretna i zarobljena u zagušljivom prostoru ispunjenom nejasnom zebnjom. Hromatska gama kreće se u rasponu između žute i pečene umbre, sa povremenim izletima u zelene tonove. Na izložbi studentskih radova, tradicionalno priređivanoj krajem svake školske godine, Ljubine slike privlače pažnju Leonida Šejke, osnivača pokreta Mediala. Šejka je, svojim stavovima o sintezi renesansne tradicije i moderne misli, za Ljubu već bio neka vrsta uzora. Utoliko je veći njegov ponos kad mu ta harizmatska ličnost, bez premca u ondašnjim umetničkim krugovima, saopštava “ti si jedan od naših”. Već sledeće godine, Ljuba učestvuje sa dve slike na trećoj izložbi Mediale, u galeriji Grafičkog kolektiva. Prijateljstvo koje se, uz snažnu inicijacijsku notu, začinje u to vreme, biće prekinuto Šejkinom smrću, 1970. godine. Godine 1959, u Beogradu je, predstavljanjem kolekcije Urvater, prvi put organizovana jedna izložba nadrealističke umetnosti. Prvi put u životu, Ljuba ima priliku da vidi originalna dela Dalija, De Kirika, Magrita, Delvoa, Maksa Ernsta… Zadivljen je više nego što je to spreman da prizna. Nadrealistički duh uvući će se najizrazitije u njegove mladalačke intimne zapise, koje će, godinama kasnije, smeniti dnevničke beleške pod nazivom ”temperatura dana“.
1960,Kupola u Zagrebackoj_sr
Kupola, prvi Ljubin atelje
Unutrašnjost Kupole. Ispred Ljube, slika Bankar i njegova žena

1959-1963 Odsluženje vojnog roka i kraj studija

Kad je završio petu i poslednju godinu studija na Akademiji likovnih umetnosti, Ljuba odlučuje da produži školovanje još dve godine u nekoj od tzv. majstorskih radionica. Upisuje se kod profesora Mila Milunovića, mada se malo pribojava uticaja koji bi na njega mogla vršiti ta, kako su svi govorili, autoritarna ličnost. Uprkos glasinama o njegovom nepopustljivom karakteru, Milo Milunović će pokaziti razumevanje za Ljubine duboko intimne slikarske porive, ograničavajući svoje intervencije na savete isključivo tehničke prirode. Ljubin slikarski rukopis tako se nesmetano obogaćuje novim formama, na razmeđi figurativnog i apstraktnog, organskog i mineralnog, strukturisanog i amorfnog. Najupečatljivije u tom pogledu su slike Izabela i Bankar i njegova žena. Na početku školske godine, sa nekoliko kolega, Ljuba odlazi na kraće putovanje u Pariz. Cilj mu je da poseti Luvr, da se prošeta kejovima Sene i strmim uličicama Monmartra, kao i da se sretne sa Dadom Đurićem – slikarem iz svoje generacije koji je pre kraćeg vremena napustio Beograd. Dado je, svojom neobičnom ličnošću zaintrigirao Ljubu čak pre nego što su se malo bolje upoznali. Kad je video Dadova dela izložena u jednoj od boljih pariskih galerija – kod Danijela Kordijea, u Ljubi se začela iskra nade da će tako nešto i on moći da ostvari jednog dana. Po savetu Mila Milunovića, Ljuba prekida školovanje na kraju prve godine specijalnog tečaja i odlazi na odsluženje vojnog roka. Raspoređen je u streljački odred. Kasarna se nalazi u staroj tvrđavi u Bileći, gradiću nekadašnje republike Bosne i Hercegovine. Pošto se dugo bavio sportom, vojne vežbe mu ne padaju teško. Istovremeno obavlja i posao operatera u radio stanici garnizona, crta i uspeva da uradi čak i nekoliko slika, koje će sa sobom doneti u Beograd. Među njima: Ispraćaj sublimiranih taloga, Gajenje metalnih kutija i Jon Ihtem. U jesen 1961, Ljuba je ponovo u Beogradu i upisuje se na drugu godinu specijalnog tečaja kod Mila Milunovića. Povratak Kupoli, platnima započetim godinu dana ranije i samom sebi izaziva u njemu dotad nepoznate zebnje i mučnine, koje samo intenzivan rad uspeva da donekle smiri. Završava sliku Sv. Sebastijan, menjajući iz temelja prvobitno osmišljenu kompoziciju. Jedino ostaje netaknut monohromatski tonalitet, koji karakteriše njegove slike još od 1957. godine. Odanost pečenoj umbri doživeće neku vrstu apoteoze na slici velikog formata Hodočasnici Emausa. Neposredno potom pojaviće se čudnovati crveno-roze tonovi, uporedo sa razuđenim, skoro apstraktnim, formama. Ovaj raskid sa prepoznatljivim ikonografskim elementima, kao i nepristajanje na klasične metode njihovog prezentovanja, označiće istovremeno i udaljavanje od osnovnih postulata Mediale. Način na koji će Ljuba ubuduće slikati neće se uklapati ni u jedan teorijski sistem. Isti način razmišljanja on otkriva i kod mladog reditelja Dušana Makavejeva, sa kojim se sprijateljuje i čak mu pomaže u realizaciji njegovog prvog filma “Parada“.
Stranica iz Ljubine vojne knjižice, 1. 10. 1960.
Ljuba i Miro Glavurtić, jedan od osnivača Mediale, oko 1965.

1963 - 1964 Dolazak u Pariz i prva izložba

Period od sedam godina studija bio je u znaku usredsređenosti na rad i povučenosti u sopstveni svet. Po izlasku iz univerzitetskog okrilja, Ljuba se oseća pomalo izgubljeno. Budućnost je neizvesna. Istovremeno, u njemu jača potreba da proširi svoje vidike izvan granica likovnog izraza kojim je dotle ovladao. U oktobru mesecu pakuje se i odlazi za Pariz, nadajući se da će nekako uspeti da zarađuje za život i da tamo definitivno i ostane. Sa sobom odnosi samo pet oslikanih platana, smotanih u rolnu: Danaja, Rascvetavnje sluzi, Izabela, Istihon i Kozmetirana bogorodica. Jedan prijatelj mu, odmah po dolasku, nalazi sobicu, “tesnu ko grob“, u malom, oronulom hotelu u pasažu Abes (passage des Abbesses). Zahvaljujući pismu u kojem ga profesor Marko Čelebonović preporučuje pažnji gospođe Žinet Sinjak (Ginette Signac), ćerke poznatog slikara Pola Sinjaka (Paul Signac), stiče prva poznanstva sa ljudima iz pariskih umetničkih krugova. Prilikom otvaranja jedne izložbe, u galeriji Krezvo (galerie Creusevault), Žinet Sinjak ga predstavlja Reneu de Solijeu (René de Solier), istoričaru umetnosti i kritičaru, koji će se među prvima zainteresovati za Ljubin rad i zalagati se za njegov prestiž. On je taj koji Ljubu upućuje na Marsela Zerbiba (Marcel Zerbib), vlasnika galerije Didro (Galerie Diderot), na bulevaru Sen Žermen. Zerbib otkupljuje platna doneta iz Beograda i odlučuje da Ljubi svakog meseca isplaćuje određenu sumu novca, u zamenu za buduće slike. Period napornog rada, kada je trebalo krečiti stanove da bi se preživelo, već pripada prošlosti. Međutim, Ljuba još uvek nema atelje. Crta sedeći na krevetu, sa blokom položenim preko kolena. Žinet Sinjak mu na neko vreme pozajmljuje devojačku sobicu u svojoj zgradi na ostrvu Sen Luj (Île Saint-Louis). Ljuba tu započinje svoju prvu parisku sliku. Nazvaće je Razmnožavanje čudovišnog.

Zahvaljujući podršci svojih novih prijatelja, dobija na korišćenje atelje američke umetnice Rut Franken (Ruth Francken), koja odlazi u Nemačku na dve godine. Atelje se nalazi na Pigalu, u ulici Lepik (rue Lepic) broj 11. Prostran je, može da se greje, osvetljenje dobija preko velikog krovnog prozora. U novostečenom prostoru Ljuba se svim svojim bićem predaje poslu. Već u maju mesecu 1964, priređuje se njegova prva izložba, u galeriji Eduar Smit (Galerie Edouard Smith) – takođe u kvartu Sen-Žermen-de-Pre, koju drži Arman Zerbib, Marselov brat. Inicijator te izložbe je, zapravo, Rene de Solije. Njegovo ime, napisano krupnim slovima na pozivnici, privlači na otvaranje mnogobrojnu publiku, koja se razilazi tek posle ponoći. Na izložbi se, platnima iz beogradskog perioda, pridružuju i slike nastale u poslednjih nekoliko meseci boravka u Parizu: Mali princ, Razmnožavanje čudovišnog, Vrt uživanja, Vrata raja

Slike iz pariskog perioda odlikuju se složenijom i raskošnijom strukturom. Perspektive se umnožavaju, oblici osciliraju između kompaktnosti i rasipanja u slikarskoj materiji. Nadmoćnost toplih tonova ublažena je prigušenim nijansama zelene i žute a, u ređim slučajevima, i intenzivnom ledenoplavom bojom. Otkako su njegove slike izložene očima publike, Ljuba počinje da sreće umetnike, pisce i umetničke kritičare. Među njima su Patrik Valdberg, istaknuti poznavalac i zagovornik nadrealizma, i Žak Kermoal, pisac i novinar u Pari Maču, koji će već sledeće godine napisati jedan odličan tekst o Ljubinom delu.

U toku 1964. godine, Ljuba učestvuje i na tri kolektivne izložbe u Jugoslaviji, među kojima “Fantastika u crtežima savremenih beogradskih umetnika“, u Kabinetu grafike jugoslovenske akademije, u Zagrebu. Tekst za katalog je iz pera Alekse Čelebonovića.

Značajna promena odigrava se i u Ljubinom privatnom životu. Zbližava se sa arhitektom Natašom Jančić, koju je upoznao još 1955. godine, prilikom jednog zimovanja na Kopaoniku. Iz njihove veze, koja će biti ozvaničena 1969. godine, rodiće se dve ćerke: Adriana (1970) i Tiana (1978).

 

15. 1964., Rene de Solije, istoricar umetnosti i kriticar koji se medu prvima interesovao za Ljubino slikarstvo jpeg
Rene de Solije, istoričar umetnosti i kritičar, koji se među prvima interesoao za Ljubino slikarstvo, Brisel, 1973
14a 1964., Stranice iz Ljubine sveske sa intimnim zapisima_
Stranica iz Ljubine sveske sa intimnim zapisima, mart 1964
Ljuba_Natasa_Kod Dade
Ljuba i Nataša Jančić

—–

Nastavak možete čitati u katalogu iložbe „Ljuba Popović (1934-2016)“, izdavač SANU,2019